U jednom jedinom trenutku možete sve – da promenite život, da ga spasite, da ga stvorite. Uvek je do jednog momenta – onog u kom odlučimo da skrenemo levo ili desno, ili pak da nastavimo pravo. Uvek u jednom trenu napravimo izbor. Nisu to dani, meseci, godine. U samo jednom trenutku shvatila sam da nemam pojma gde sam namerila u životu. Gde ciljam, kud´ trčim, bez plana i programa, uvek u potrazi za nečim, a to nešto kao da stalno nedostaje. I taj me trenutak promenio zauvek. Jer…morala sam da saznam.
Naime, pre tri godine bila sam potpuno “lost in translation”. Jurcala sam naokolo kao muva bez glave – obaveze, nemam vremena, posao na koji sa mučninom odlazim, nemam vremena, površni odnosi, nemam vremena, dečiji rođendani, sportske aktivnosti, nemam vremena, nemam vremena, nemam vremena…Onda sam se razbolela, ne fatalno, ali sam postala ponosna vlasnica Rejnovog sindroma, što vam je u prevodu bolest usporene cirkulacije, ili plastično: “odseku mi se prsti kada mi je hladno”. Doživela sam kolaps, lek ne postoji, jedini vid lečenja je da se pozabavim svojim životnim navikama. Danas sam zahvalna svom telu na tome što je aktiviralo alarm za uzbunu. Jer sam napokon obratila pažnju, a jedna stvar se oslanjala na drugu. Bolest me je odvela u biblioteku, do nekih sjajnih knjiga. Knjige su me dovele do njihovih autora. Neki od njih postali su moji životni gurui. A sve to dovelo me je do NLP Instituta.
Izreka kaže: Pazi šta želiš može da ti se ostvari. Ja danas tvrdim: Znaj tačno šta želiš i ostvariće ti se sigurno! Dok sam samo čitala knjige vibrirala sam na tom informativnom nivou. Što sam više znala, shvatala sam da je sve više stvari koje ne znam. Jedno sam stalno mašila – primenu. A o tom najvažnijem koraku u igri upoznavanja sebe, sveta i procesa koji se odigravaju oko mene naučila sam na NLP Institutu i dragocenu lekciju da je teorija bez prakse kao jelovnik u kafani, možete ga pročitati od korica do korica, ali dok ne naručite i ne pojedete nešto – nećete se zasititi.
Business Practitioner i programiranje ciljeva… to mi budi tako jake emocije da mi je skoro pa žao što sam već prošla kroz to iskustvo, ponekad pomislim da bih volela još jednom da ništa ne znam i da me opet obuzme ta prosvetljujuća energija. Obzirom da predavanje traje dva dana, ja sam čitav prvi dan bila na ivici suza. Osećala sam se kao da sam trideset i kusur godina vozila po kružnom toku i nasumično birala isključenja, pa kud stignem. Tako su i destinacije i rezultati bili nasumični – nekad bolji, nekad manje dobri, nekad poražavajući, ali stalno sam imala osećaj statiranja u sopstvenom životu. Iz današnje perspektive zahvalna sam životu što su sve to bile dragocene lekcije, a ipak ne mogu da se pitam kako mi nikad nije palo na pamet da teško da mogu stići na mesto na koje želim ako zapravo nisam sigurna koje je to mesto.
Kada znamo kuda smo pošli, i to ne samo intelektualno, već srcem, celim našim bićem, mi počinjemo da percipiramo šanse. Zato nam se nekad čini da se nekim ljudima sva vrata “tako lako” otvaraju, a zapravo oni samo filtriraju bitno od nebitnog i mnogo jasnije opažaju prilike i svetlo koje im obasjava put ka zadatom cilju. Naša svrha je na kraju tog puta, ona je veća od nas samih, prevazilazi naše najluđe snove. Naš put nije onaj za koji “imamo vremena”. Jer kada je nešto potreba naše duše, mi tamo trčimo i jedva čekamo da stignemo. Ne odlažemo. Tako sam i ja prvo precrtala sve ono šta sam smatrala da su moji ciljevi, a odlagala sam to godinama. Bolelo je, te su me tačke držale u prividnoj ravnoteži. „Mogu ja to…nekad“, a zapravo nisam morala nikad. Život je naizgled imao smisao, a da nisam morala ništa da uradim povodom toga. Divne li pogodbe, zar ne? Da, zaista, ali preskupe.
Kada maknemo iluzije, ostane ono šta je stvarno važno. Ono od čega naša duša živi. Srž našeg bića. Često se plašimo da se otisnemo na to putovanje, jer je za nas prepuno nepoznanica. Prepadnemo se, pa stanemo. Cenjkamo se sami sa sobom. “Ma dobro mi je i ovako”, kažemo. Nije nam dobro, samo nam je poznato. Često mislimo da su hrabri ljudi oni koji su izašli iz svoje zone komfora jer se usude da rizikuju. Istina je da se većem riziku izlažu oni koji odluče da u njoj ostanu i tako protraće ceo svoj život.
Put ka mom jasnom i konkretnom cilju transformisao me je u osobu koju u potpunosti obožavam. A pored toga gde ćemo u životu stići, važno je i kakve ćemo osobe postati. Slavica Squire i svi moji predivni treneri sa NLP Instituta naučili su me kako da svu dragocenu teoriju i magičnu kreaciju zaista i živim.
Ne postoje mali, glupi ili smešni ciljevi, samo tuđi. Ne postoji bolji momenat od SADA da nacrtate jasnu sliku vašeg idealnog života. Bojice već imate, nosite ih u svom srcu. Sanjajte, zabavite se, smejte se, obojite snove ljubavlju i maštom, jer iako možda ovog trenutka deluje veliko, daleko ili iracionalno, ne znači da ne možete tamo i stići. Kako bi svet danas izgledao da su od svojih ciljeva odustali jedan Tesla, Edison, Ajnštajn? Zato sanjajte veliko i sanjajte konkretno, ne štedite na detaljima, zvukovima i bojama, ne štedite na strastima i emocijama, dopustite sebi da stignete do svog cilja. Dopustite sebi da stignete do svoje svrhe. A onda ćete, u samo jednom trenutku shvatiti da je ona oduvek bila sastavni deo vas i da je ceo vaš dosadašnji život vredeo, jer je vodio baš do tog posebnog, najposebnijeg trenutka.
Snežana Marković
