Da li se zaista u užurbanoj svakodnevici, preplavljeni mnoštvom obaveza na poslu i kod kuće možemo intenzivno pozabaviti kreiranjem sopstvene budućnosti? Koliko u stvari često bežimo od takvih misli samo zato što nam deluje pomalo zastrašujuće da sebe zamislimo dvadeset godina starijim?
U našoj zemlji, nažalost, ni vreme ni iskustvo još uvek nisu pokazali da je latinska sentenca “istorija je učiteljica života” tačna. Možda je krajnje vreme da potražimo nove učitelje, a “kada je učenik spreman učitelj se sam pojavljuje”. Za pojavu pravog učitelja potrebno je da donesemo čvrstu odluku, potrebna je naša lična spremnost, ogromna volja kao i nepresušna želja za učenjem.
Onda kada mi je bila najpotrebnija, kada sam za nju bila istinski spremna pojavila se moja prava “učiteljica života”, nauka koja postoji četrdesetak godina, sa zastrašujućim imenom Neuro-lingvističko programiranje, ili kraće i manje rogobatno NLP. Da bi bilo što jasnije i konciznije može se prevesti kao Nauka Ličnog Prosperiteta. Ja je zovem i Naukom Lične Perspektive (gde perspektiva znači i budućnost i pogled na svet i to ne bilo kakav, već pun vedrine, pokretačke i stvaralačke energije). Prvi susret sa njom omogućila mi je knjiga “NLP u svakom uspehu mirođija” Slavice Squire, koju mi je drugarica preporučila u najboljem mogućem trenutku, najtežem periodu moga života.
Kako bih dočarala taj period ilustrovaću vam ga. Naime, na drugom porodiljskom odsustvu sam, a kako sam na poslednjem poslu bila na ugovoru svaka dalja mogućnost za stalan posao se izgubila. Danima motam po glavi šta ću raditi kada se taj period završi. Gajim bebu koja već sa samo šest meseci puzi po celoj kući tokom dana, ne zna ni za krevetac, ni za ogradicu, ni hranilicu jer mu je svaki minut proveden u njima najveća kazna. Beba koja već tada vođena radoznalošću puzeći kreće u istraživanje i osvajanje sveta, otvaranje fioka i ispipavanje terena, koja je već tada nezaustavljiva. Kako danju spava samo dvadesetak minuta ne stižem da za to kratko vreme na miru skuvam ručak, a za noćno kuvanje sam premorena, te iz dana u dan, iz meseca u mesec kuvam bukvalno stojeći na jednoj nozi, jer on je već tu pored mene u kuhinji na pločicama! U strahu i grču da se ne povredi, držim jednu nogu spremnu u vazduhu poput akrobate, u slučaju da krene da pada kako bih mu amortizovala pad svojim stopalom (tražim nešto dobro u tom zastrašujućem prizoru: dovoljno sam krakata pa srećom sa lakoćom pokrivam čitavu teritoriju naše ne tako velike kuhinje). Dešavalo se već tada više puta da mu se ruke omaknu pri puzanju i da iz nosa krene da mu lije krv. O nervnoj napetosti da i ne govorim, prisutna je mesecima što iz gore navedenog razloga, što usled akumuliranog stresa jer njegovo danonoćno plakanje, bolje reći urlanje i vrištanje, tokom grčeva i prilikom izbijanja zuba nije prestalo sve dok mu poslednji zub nije iznikao kada je imao oko 20 meseci.
U istom tom periodu, paralelno, najčešće preko Skajpa, svakodnevno bodrim svog oca obolelog od opake bolesti. Šaljem mu svoju podršku, optimizam (koji izvlačim iz samih petnih žila), ohrabrujem ga. Svakog novog dana deca i ja imamo zajedničku misiju – satima kameru upirem u decu kako bi ga oraspoložili, uveselili, kako bi gledajući u njih bar u tim trenucima potpuno zaboravio na svoju bolest. I uspevali smo, znam da jesmo, jer u tim trenucima nije bilo ni trunke straha i tuge u njegovim toplim očima, a i kako bi, oni su ga obasipali i obasjavali radošću i bezuslovnom ljubavlju kako to samo deca znaju.
Koliko je za mene u takvom periodu samo osnažujuće i ohrabrujuće bilo otkriće ovakve jedne knjige, jedne fantastične nauke života. Saznanje da je puno onoga što sam do tada u životu radila intuitivno, po sopstvenom duhovnom nahođenju, optimizam koji sam oduvek imala, način na koji sam posmatrala život i ljude i sa njima se ophodila, bio ispravan i neophodan. Čitala sam knjigu i ponavljala sebi: “Pa ti ovo već ovako radiš! Nije li to fenomenalno?”. Bodrila sam sebe više nego ikad osvešćujući sve svoje kapacitete i resurse koje sam već i sama posedovala. Jer to je bio period kada su mi psihička i fizička snaga bile više nego potrebne. Naravno pronašla sam u knjizi i onu kariku koja mi je oduvek nedostajala. Shvatila sam zašto sam baš u tom trenutku bez posla nakon više od deset godina radnog iskustva, tokom koga sam održala preko 9000 časova radeći dugo u privatnoj i kraće u državnoj školi, a imala sam pritom i dvogodišnje prevodilačko iskustvo.
Knjiga me je navela da sebi dam odgovor na fenomenalno pitanje od kojeg svako mora da krene mnogo pre nego što upiše srednju školu, fakultet. Pitanje koje će definisati nas, naš život, ali ne bilo kakav već onaj u kome smo svakoga dana srećni, presrećni jer radimo ono što volimo, što nas pokreće i ispunjava, ono što bi u suštini bio naš hobi celog života. Pitanje koje glasi: “Šta je to za šta biste platili da radite?”.
Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da pronađem odgovor: “Platila bih da učim strane jezike”. Ubrzo i sasvim prirodno u mislima mi se iskristalisala ideja: “Otvoriću školu stranih jezika! Za početak naravno engleskog!”. Bavila sam se ja već onim za šta bih platila da radim, radeći i u privatnoj i u državnoj školi, uživala sam prenoseći ne samo znanje, već ljubav i entuzijam za učenje ovog jezika, izgarala i davala sve od sebe, ali tamo, nažalost, nisam imala uslove koje sam smatrala da istinski zaslužujem.
Škola engleskog – od ideje do tačnog datuma otvaranja zahvaljujući Power Life Design treningu
Mesecima unazad planiram i osmišljavam jedinstvenu ponudu koju ću pružiti svojim polaznicima, kako odraslima tako i deci, ideje se neprekidno roje i pokreću me, ali pored toga hvatam sebe kako mi konkretan datum kada ću zvanično otvoriti svoju školu stalno izmiče ili ja od njega iz straha bežim. Svesna toga, a znajući za trening pod nazivom “Power Life Design” (koji je nakon jako puno iskustva u radu na svom NLP Institutu osmislila upravo Slavica Squire, koja je NLP prva i donela iz Nemačke pre desetak godina), prijavljujem se ne bi li sada samu sebe dovela pred svršen čin i konačno odredila datum otvaranja škole. Tako je i bilo.
Postavila bih svima jedno pitanje: Kada ste poslednji put i koliko ste vremena posvetili razmišljajući o tome kako će vaš život izgledati za 20 godina? Ja nedavno. Dva dana sam provela na mestu gde je stotinu nas došlo na putovanje u sopstvenu budućnost. Kako ne volim da kasnim stigla sam pola sata ranije, misleći da ću biti među prvima, iznenadivši se ubrzo kada sam videla da su prva tri reda već bila gotovo popunjena. Kako i ne bi, nije ovo obično predavanje, ovo je lekcija koja se na moju veliku žalost u našim školama ne uči, a koja se tiče ni manje ni više nego baš našeg ličnog života. Otud i interesovanje za prve redove. Oni iskusniji, koji su ovde po drugi, treći put, došli su ranije ne bi li što bolje videli Slavicu Squire i upili svaku njenu reč, znajući koliko je ovo iskustvo dragoceno i šta im je već donelo. Ovog puta imaju neke još fascinantnije vizije za budućnost. Okružena tim entuzijastičnim, hrabrim ljudim, a kažem hrabrim jer dolaze svesni da nije tako lako zagledati se daleko u budućnost, radila sam na jasnom definisanju sopstvenog cilja, a Slavica nas je, poput iskusnog kormilara, koristeći već proverene tehnike i alate, navodila i usmeravala. Davala nam je zadatke, koje smo mi pomno i revnosno ispisivali. Radili smo na pronalaženju te tako zastrašujuće tačke iz koje nema povratka. Pronašla sam i ja svoju, a kako je mene i moj cilj odabrala za ključnu demonstraciju vizualizacije ostvarivanja cilja, korak po korak, prepreka po prepreka, pred sto ljudi izgovaram taj datum, taj momenat. Tu tačku iz koje više nema povratka, tačku od koje svi pomalo zaziremo, jer u protivnom naš cilj ne bi bio dovoljno veliki. A veliki je sa razlogom, on će nas dovesti do jedne druge tačke, života kakav smo oduvek sanjali i sami kreirali.
Podelila bih sa vama još i svoja dva omiljena citata. Prvi američkog pesnika Emersona koji glasi: “Kada jednom donesemo odluku, čitav se univerzum uroti kako bi se to dogodilo”. Za mene se već mnogo puta “urotio” i na tome sam mu beskrajno zahvalna, ali to se dogodilo tek onda kada sam čvrsto donela odluku u vezi sa nečim što mi je istinski važno i onda kada sam svu svoju energiju ka tome usmerila, jer “Energija teče tamo gde je pažnja usmerena”. Baš kao što je tekla onda kad sam uporno danima i danima tragala za rešenjem i došla do svoje nove prave “učiteljice života”, zapravo kada je ona došla do mene.
Marija Huber, profesor engleskog jezika i književnosti
