Kako bi vam zvučalo kad bih vam rekla da postoji jedno mesto gde se nalaze ljudi koji žele da nauče da budu srećni sada, u svojoj koži; da budu zadovoljni i iskreno zahvalni na onome što imaju, ali da žele određene stvari i dešavanja u svom životu – kreiraju vizije iz stanja u kom osećaju mir, sreću, zadovoljstvo i zahvalnost? Dragi moji, postoji takvo mesto. Nalazi se u našoj dragoj i lepoj Srbiji. Dostupno je svima sa malo volje. I zove se NLP Institut.
Otišla sam misleći da znam mnogo i da ću se jednostavno nadograditi. Bila sam u pravu, ali i nisam uopšte. Sve je moguće. I sve je super. Rad na sebi nije ni najmanje naivan, niti lak. Podrazumeva određenu vrstu svesne otvorenosti ka kopanju. Svega i svačega. Jer, mi smo svi po jedna Pandorina kutija. Iako to nismo učili kao činjenicu, sigurna sam da svako za sebe to može da oseti – nema kraja.
Ako sam nešto umela, to je bila samokritika. Do ludila sam samu sebe dovodila kojekakvim epitetima i teretima koje sam “morala” da ispunjavam. Odrasla sam uz najbolju mamu koju sam mogla da zamislim, koja me je neretko branila od mene same. Ali dok dubinski ne dođemo sami do sebe, ne može niko. Kritiku sam odbacila kao stare cipele – ne samo prema sebi, nego i prema drugima. Ne znam da li drugačije mogu da opišem slobodu.
Koliko sam samu sebe mogla da prestravim raznim unapred sačinjenim pretpostavkama, naravno negativnim, niko nije mogao. Kako god da se pojavi problem, on za mene postaje nerešiv smak sveta. Momentalno se ubacim u to stanje. A ne treba nikome škola da bi znao da iz tog stanja ne mere ništa dobro ispasti. Ne govorim sad o stvarima koje su mi se desile, baš o onima koje nisu, a ja sam ih osetila kao da jesu. Kome je korisno to osećanje? NLP me je naučio da budem mirna, srećna istrpljiva. Da sačekam, pronađem u svemu neku dobru stvar. Jer caka je u tome da u svemu, ali baš svemu, možemo da vidimo i Dobro i Rđavo. I još bolje od toga jeste da mi biramo šta gledamo.
Ni kao dete nisam volela podrazumevanje. Ljubav ne treba da se podrazumeva, ona treba da se rodi – raste – cveta – miriše – hrani i dohranjuje – umiva – ljubi. I sve što imamo, ne samo ljubav, baš sve što imamo u životu jako lako možemo i da nemamo. Jednostavno više nemamo. A mi to sad imamo. Zahvalnost je kao melem na ranu, umiruje, neguje i zaceljuje. Svaki put kad pomislimo da smo na nečemu zahvalni, mi aktiviramo dobro stanje. A dobro stanje je kao magnet (baš kao i loše) pa on privlači za sobom još dobrog stanja. Ljudi moji, postoje dokazi, ljudima se menjaju životi samo ovom sitnicom uvedenom u isti.
Naučila sam da vreme, iako je beskonačna kategorija, za mene zapravo i nije. Makar ne za ovaj život. Da li svoj život onda trošim na ono što je meni vredno? Da li se dovoljno posvećujemo sebi i svojim najbitnijim ljudima? Ili svoj život/vreme trošimo na kojekakve gluposti i ljude koje otaljavamo?
Moj se život deli na pre i posle NLPa. Pre njega sam živela divan i predivan život sa najdivnijim ljudima oko sebe. Nisam to umela dovoljno da cenim i podrazumevala sam sve. Ponekad mi je bilo teško da razumem neke poteze, upadala sam u zamku kritike i osuđivanja, očekivanja. Za sva svoja loša stanja odgovornost sam prebacivala na druge – samim tim sam se osećala bespomoćno jer je sve zavisilo od milosti i nemilosti drugih – na taj način ne samo sebi, nego sam i njima prebacivala teret sa kojim nisu umeli da se nose.
Sada? Sada živim divan i predivan život sa najdivnijim ljudima. Volim sebe, tako samo mogu da volim i druge. Udovoljim i nagradim sebe, jer sam tada potpuna. A samo iz tog stanja uspevam da budem majka, supruga, ćerka, prijatelj, unuka i profesor kakva sam želela da budem.
PS: O zabavi i ludosti koju sam doživela na NLP Institutu svedoče mnogobrojne slike napravljenje u krugu sad već mojim divnih prijatelja.
PPS: Zahvaljujem se svojoj porodici na nesebičnoj podršci; svojim mentorima na prenetim stvarima; svojim prijateljima na zabavi; sebi što sam sve ovo uspela. I naravno, zahvaljujem se svom divnom selfie štapu.
Tamara Baroš
– Life Coach & Profesor nemačkog jezika
