Da li ste već čuli da su prekrštene ruke sagovornika znak da se on distancira od vas? Jeste li pomislili da je neko neiskren samo zato što vas ne gleda u oči dok razgovarate ili da neko ko se češće po nosu ne govori istinu?
To su samo neki od mnogobrojnih mitova o govoru tela, koji uglavnom nemaju veze sa stvarnošću. Istina je da određeni položaji tela ljudima olakšavaju otvaranje svih kanala percepcije – vida, sluha, dodira – i da se tako bolje koncentrišu.
Neko dobro čuje svog sagovornika tek kad skrene pogled. Takođe, možda ste u timu primetili ljude koji tokom sastanka uvek nešto crtaju na papiru ispred sebe, ali kada se uključe u diskusiju, zapravo pokažu da su sve vreme pratili o čemu se govori.
Nepravedno je ozloglašeno i prekrštanje ruku, koje ne dokazuje da je sagovornik „hladan i distanciran“, kako to upućuju mnogi priučeni tumači govora tela, nego jednostavno zauzimanje opuštajućeg stava. Prekrštanjem ruku ljudi sebi omogućavaju, ne samo da negde „parkiraju“ nemirne ruke, nego i da opuste napete mišiće. Ipak, uglavnom se radi o tome da ljudi drže prekrštene ruke kako bi bolje čuli svog sagovornika.
Naime, u NLP-u se odavno zna da promenom položaja tela, možemo promeniti svoje emocionalno stanje, ali i način na koji razmišljamo. A mnogo toga o govoru tela možemo razumeti kada poznajemo reprezentativne sisteme, odnosno “mozgovne jezike”. I zato, pređimo na stvar…
Kojim jezikom govoriš?
Sve informacije o svetu koji nas okružuje dobijamo putem naših pet čula: vida, sluha, dodira, ukusa i mirisa. Zatim sve što naša čula opaze, ponovo doživljavamo dok o tome razmišljamo, jer imamo svoje unutrašnje predstave svakog elementa nekog događaja. Razmišljanje je u stvari kombinacija svih sistema prezentacije informacija koje smo dobili putem svih naših čula, ali ih ne koristimo sve istovremeno. Naime, neki ljudi na pomisao o nekom događaju, najpre razmišljaju o slikama, koje stvaraju u svom vizuelnom sistemu. Drugima su važniji zvukovi i ti ljudi se uglavnom prvo prisete izgovorenih reči. Za njih kažemo da su auditivci. Opet, neki ljudi najpre osvešćuju svoja osećanja i telesne senzacije i oni spadaju u kinestetičare. Dakle, iako svi ljudi koji imaju čulo vida, sluha i dodira mogu da razmišljaju u slikama, zvukovima i osećajima, kod svakog je neki od tih reprezentativnih sistema izraženiji.
To se ogleda i u načinu na koji govorimo, ali i u držanju našeg tela.
Vizuelni tip
Vizuelni tip je osoba koja razmišlja u slikama i služi se vizuelnim mozgovnim jezikom. Prepoznaćete je po tome što često koristi reči poput: videti, perspektiva, gledati, svetlo, vizija, scena… i fraze poput:
„Drago mi je da smo se sreli oči u oči”,
„To mi je nejasno; pokaži mi to crno na belo”.
Osoba kod koje dominira vizuelni reprezentativni sistem, pamti slike, a buka ne može da joj prekine tok misli.
Istovremeno, teže pamti verbalna uputstva i dosađuju se kada neko u njihovoj blizini drži dug govor. Njihovu pažnju najlakše ćete privući živopisnim i slikovitim jezikom, a ako vizuelcima držite prezentaciju, bilo bi vam bolje da koristite što više vizuelnih pomagala i slika.
Vizuelca ćete lako prepoznati po tome što govori jako brzo i ne libi se da drugima upadne u reč. To može da ih dovede u neprilike kada komuniciraju sa auditivcima.
Auditivni tip
Auditivci, naime, jako cene harmoniju i usklađen govor. Oni razmišljaju u zvukovima i njegove misli najčešće predstavljaju neku vrstu unutrašnjeg monologa. Često koriste reči poput: reći, pričati, pitati, govoriti, melodija i fraze:
„Čujem te jasno i glasno”.
“Saslušaću vas”… “Pretvorio sam se u uvo…” “Zvuči kao dobra ideja…”
Smeta im prekidanje i upadanje u reč i zato im je jako teško da komuniciraju sa vizuelcima. Mogu s lakoćom da ponove sve što su rekli ili čuli, uče slušajući, uživaju u muzici i vole da razgovaraju telefonom. Ton glasa i reči koje se koriste važni su za osobe s primarnim auditivnim sistemom.
Kinestetički tip
Kod kinestetičkog tipa osoba razmišljanje je neodvojivo od osećanja. Oni se služe kinestetičkim mozgovnim jezikom i upotrebljavaju reči poput: dodir, pokret, zgrabiti, osetiti, glatko, tvrdo, čvrsto, ravnoteža. Vole i da koriste fraze kao:
„To me je pritiskalo” ili „On je hladan čovek”.
Oni će se „dotaknuti” teme ili „izneti” projekat.
Obično govore sporije. Reaguju na fizičke nagrade i dodire, a najbolje reaguju na interaktivno podučavanje.
Da bi neko ko je vizuelni tip dobro čuo svog sagovornika, on mora da ga gleda u oči. Zato će svaki put kad nosi naočare, imati utisak da slabije čuje druge ljude i smatraće nepoštovanjem ako ga sagovornik ne gleda u oči. S druge strane, kada se kinestetičar udubi u svoje misli, velike su šanse da ćete morati da ga dotaknete po ramenu, da bi čuo šta mu govorite, a auditivci će se fokusirati na vaše reči tek kad prekrste ruke i blago nakrive glavu.
Dakle, nije reč o tome da vas sagovornik koji vas ne gleda u oči ne poštuje ili da se neko ko je prekrstio ruke distancira od vas. To samo znači da je svako prerađuje informacije koje dobija iz spoljne sredine na svoj način i da se fokusira onako kako mu to nalaže njegov dominantni reprezentativni sistem.
To je samo delić od mnogih saznanja koja su grupisana u neuro-lingvističko programiranje , disciplinu koju su pre pola veka zasnovali najuspešniji psiholozi i naučnici tog vremena, na osnovu pažljivog proučavanja i modelovanja ljudskog ponašanja.
NLP Institut Slavice Squire je prva institucija u Srbiji na kojoj se NLP podučava i izučava, a osnovna edukacija na kojoj možete naučiti ta korisna znanja je NLP Practitoner. Više o njoj možete pročitati OVDE.
