Ja sam u pravu!
Ti si u pravu!
On/Ona/Ono je u pravu!
Mi smo u pravu!
Vi ste u pravu!
Oni su u pravu!
A šta kad bih vam rekla da niko nije u pravu? Ili da su istovremeno svi u pravu?
Iz ovih današnjih cipela ne mogu zaista ni da izmerim koliko sam mog prethodnog, kako volim da ga zovem: PreNLP života, provela pokušavajući da budem u pravu. Kad se samo setim svih onih “ma ti ćeš meni da kažeš” i “ma sad ću ja tebi da pokažem” i pokušam da to pretvorim u neku merljivu vrednost, npr. energiju, verujem da bi iste bilo dovoljno da pomerim planinu. A onda sam naučila – sve što čujem je samo mišljenje, a ne činjenica. Sve što vidim je samo percepcija, a ne stvarnost. Sve što mislim je samo moja reakcija na spoljašnji svet, a ne apsolutna istina.
Divnog li i zapanjujućeg otkrića, zar ne? A opet, s početka, tako zastrašujućeg. Slični sam paket emocija otkrila onog momenta kada sam shvatila da sam potpuno slobodna i odgovorna za svoj život, pa sa jedne strane imam sve čarobne mogućnosti ispred sebe, ali sa druge strane me je doslovce prestravila činjenica da bih mogla da doživim neuspeh i da (još gore od neuspeha samog) neću imati koga za to da krivim. Šta sad da radim sa tom svojom perspektivom? I kako to NLP-ovci misle: “Ne postoji apsolutna stvarnost”…kad je moja stvarnost najstvarnija i jedina moguća? Ali, kao što je najveći neprijatelj uspehu odustajanje, tako je i za naše odnose sa svetom, spoljašnjim i unutrašnjim, najveći ometač sreće i kradljivac energije pokušaj da našu mentalnu mapu bojimo tuđim bojicama, ili pak pokušavamo da je drugima nametnemo kao lepšu ili bolju (a neretko i jedinu). To je bila jedna od mojih prvih i najvažnijih NLP lekcija.
I tako na jednom od NLP Business Practitioner predavanja krene trener priču o mapama, o našim subjektivnim doživljajima sveta… a moja lampica krene da blinka. “Hah, nije taj drugi u pravu!” – srećni smajli, crtam ja na svojoj mapi uma. “Hmmm, ipak…nisam ja u pravu”…eto ga i onaj tužni smajli sa sve suzicom. Ups, izgleda da niko nije u pravu! Ili smo svi u pravu… Iskreno, neizvesno je bilo do samog kraja, a rezultat i najvažnija činjenica jeste da to ko je, da li je ili nije, zapravo uopšte nije ni važno. Smajli olakšanja, jedan veliki, kako god da on izgleda. Stvarnost je relativna, reagujemo na nju na osnovu raznih mehanizama, iskustava, kodova koji su programirani na našim mapama još od najranijeg detinjstva. Loša vest je da mi uglavnom toga nismo svesni. Dobra vest je da našu mapu možemo da redizajniramo. Tada sam donela odluku: “Od sada ću da puštam druge da budu u pravu, a ja ću da budem srećna!”.
I sa ovom spoznajom krenem, sva oduševljena i entuzijastična u svet, među prijatelje, rodbinu i poznanike. Počnem da objašnjavam…uglavnom me otkače sa stavom da oni sve to već znaju i odstupnicom da nemaju vremena jer moraju da nastave da uveravaju jedni druge oko toga čije je mišljenje tačno…ponegde osetim blagu zainteresovanost, ali se moje pojašnjavanje i pokušaj da prenesem ovu mudrost koju je NLP obradio kao ideju koju samo možete da uzmete i konzumirate, bez da se mnogo mučite, uglavnom završi subjektivnom procenom mog sagovornika: “U pravu si“/“Nisi u pravu”.
Možda jesam. Možda nisam. I znate šta? Baš me briga. Jer nemam život za takav Sizifov posao. Više volim da svaki dan budem malo bolja ja od one koja sam bila juče. Vedrija, bliža svojim ciljevima, u miru sa bojama i oblicima na mapi svog uma i u ritmu otkucaja svog srca. Jer to su jedina mesta gde počinje i gde se završava moj svet. A vaš počinje i završava samo u vašem umu i srcu. I samo tamo možete da rastete, razvijate se, volite i budete najbolja verzija sebe. Možete da budete srećni ili možete da budete u pravu. Šta vi birate danas?
Snežana Marković
